Kolumna Kolumna Dragane Matović "So na ranu": Atrakcija

Samo da sam se pre setila, ali nije kasno ni sad. Dakle, ideja je da od ovog našeg duševnog poremećaja koji živimo već pola godine napravimo turističku atrakciju. Nešto kao sa onim ruševinama od bombardovanja, samo još bolje. Obilazak ruševina je jednokratna tura, a ovo sa blokadama može da se razvije u ozbiljan dugoročni turistički projekat.   

Evo, kako sam mislila.  

Turističke aranžmane podelili bismo u tri grupe.  

Prvo, obično razgledanje, tura autobusima po gradu, bez interakcije sa blokaderima, samo gledanje i slikanje. Od Šapića bismo tražili da uvede posebnu turističku liniju, sa ovim našim besplatnim prevozom, samo što mi njima nećemo da kažemo da je besplatno i naplaćivaćemo im karte. U autobusima bi se vozili i smoreni statisti, naši građani, koji bi se gurali sa turistima, svađali za mesto, mrmljali u bradu i takve stvari koje i inače radimo, a za koje nas inače ne plaćaju. Linija bi obuhvatila obilazak Ćacilenda, onog starog, originalnog u kome "žive" studenti koji hoće da uče, i ovog novog, koji su od ponedeljka na raskrsnici u Nemanjinoj, napravili profesori koji hoće pravedniji svet i u kome će živeti sve dok im vlast ne ispuni nova tri zahteva. Onda bi svratili do blokiranih fakulteta, pa stajanje u koloni vozila tokom 16 minuta ćutanja, pa izbegavanje iznenadnih nenajavljenih blokada, onda poseta braniocima starog mosta usred reke, i slične stvari.  

Skuplja varijanta bi bila sa ulaskom turista u Ćacilende, interakcija sa blokaderima, ulazak na fakultete sa performansom – dok mlada studentkinja blokaderka sa golim stomakom brani nekom Ćaciju da uđe na fakultet turisti ulaze i posećuju plenum. Pa možemo da im organizujemo i učešće i glasanje na plenumu. Ma, ima mogućnosti na pretek.  

A najskuplja varijanta bi bila višednevni boravak na blokadama, spavanje u Ćacilendima, učestvovanje u demonstracijama, šetnje, blokade puteva, narodni zborovi, patetika u fulu, neko malo koškanje sa policijom i slično. Naravno, i tu možemo da uvedemo dve opcije, ko hoće da bude u antivladinom taboru, a ko voli može u provladin tabor. Nisam sigurna šta da im naplatimo više.  

Pa ako nam krene, onda tamo za neki mesec možemo da organizujemo i posetu i učešće na lokalnim izborima, možemo, ako pristanu građani tih mesta, Kosjerić i Zaječar da uvedemo u stalnu ponudu, da uposlimo ceo kraj, Kinezi samo da dolaze, da glasaju, oni kod kuće nemaju te proteste i takve stvari, a mi da ih šurimo za smeštaj i hranu, da organizujemo obaranje izbora, nisam sigurna da li da im prodamo i gađanje jajima ili da se pravimo da nismo baš dotle došli.  

Ako stvar zaživi, što se ne bi i državni vrh uključio u projekat, da to bude od nacionalnog značaja, ja sam sigurna da bi oni Vučićevi stendap nastupi u domovima kulture kad ispunjava želje građanima, imali fenomenalnu prođu kod stranaca. Na znam samo kako da uposlimo opoziciju, šta bi oni radili u celoj stvari, pošto više ne učestvuju ni na izborima, studenti im ne daju da se bave politikom, Skupština ne radi do jeseni, eto, lepo ne znam, ako se neko seti kako bi oni mogli da posluže, neka slobodno javi. 

Evo sad mi pade na pamet da bismo mogli da organizujemo i biciklističke ture, ali ne do Strazbura i Brisela, što da mi njima pravimo posao, nego po srpskim manastirima gde bi se blokaderi, studenti i profesori, zajedno sa sveštenstvom, molili za dolazak pravednijeg društva i ispunjenje svih studentskih i profesorskih zahteva, može i sa primanjem poruke od Hrista, k'o onomad vladika svenemački Grigorije u crkvi u Minhenu. Mogli bismo da organizujemo grupice studenata koji šetaju unaokolo sa krvavim žuljevima kojima bi bilo dozvoljeno da se odmore tek kada odgovore na pitanje gde su pošli i zašto.  

Ma, može svašta samo ako se složimo i zajedno radimo. Mada, kad bolje razmislim, to bi moglo da upropasti celu stvar. Bilo kakvo dovođenje stvari u normalu potpuno bi uništilo projekat. Ako hoćemo da stvar uspe moramo da izdržimo što duže ovako. Treba dobro paziti da nam ovaj Macut ne upropasti celu stvar i da se ne dogovori sa rektorom. Ni tom Macutu se ne može verovati, i on je profesor.  

Čekajte, znam, setila sam se!!!  

Ako želimo da stvari učinimo lošijim nego što jesu zarad opšteg dobra i dobra našeg projekta, imamo prave ljude za to, samo ako predsednik hoće da nam ih pozajmi. Ko god da ga je ubedio da se slika sa tanjirom ovogodišnjih trešanja od 1500 dinara, ko je smislio iscrtavanje srednjeg prsta po školskim dvorištima i vrtićima i ko je bio genije koji je stavio kukasti krst na nišku tvrđavu, taj je pravi čovek za nas. Taj sigurno može da učini da stvari ostanu ovakve kakve jesu. Sa njim je naš projekat u sigurnim rukama.